Српска православна црква је, видјеши да послије Другог свјетског рата све више народа одлази у земље Западне Eвропе, одлучила да што боље организује црквено-административни живот у овом дјелу свијета. На свом вандредном засједању 12. марта 1969. године САС основао је нову епархију у саставу СПЦ под називом „Српска православна епархија западноевропска и аустралијска са сједиштем у Лондону.
Први архипастир ове, територијом заиста огромне епархије, био је епископ Лаврентије. Човјек великог духа и само Господу знане енергије стизао је, можемо слободно рећи, с краја на крај Европе организујући црквени живот СПЦ тамо гдје су људи тражили Господа.
А тражили су га и у Холандији. Услијед економских миграција крајем 60-их и почетком 70-их година створена је заједница људи у разним дјеловима Холандије (највише око Ротердама и Амстердама) који су имали потребу да остану везани за своју културу и традицију а самим тим и за своју вјеру из које је све то и потекло.
Епископ Лаврентије, приликом посјете једном међурелигијском скупу у Утрехту, а затим у Ротердаму и Амстердаму 1972. године почиње да се интересује за постављање свештеника СПЦ за Холандију. Промислом Божијим већ наредне, 1973. године проту Јанка Станића сплет животних околности доводи да живи у Амстердам. Епископ Лаврентије, познајући квалитете пензионисаног београдског проте, 11. јуна 1973. године оснива парохију са сједиштем у Амстердаму и за првог пароха поставља оца Јанка.
Прота је, поред Амстердама, организовао богослужења и у другим мјестима гдје је било нашег народа (Ротердам, Гронинген, Ајндховен). Већ наредне 1974. при Римокатоличкој цркви Светог Николе, у непосредној близини жељезничке станице у Амстердаму добијамо капелу гдје заједно са Руском Православном Црквом служимо следећих пет година а након тога самостално.
Осамдесетих година, због растуће незапослености у Холандији и повратка наших људи у матицу, а што и због саме старости проте, отац Јанко почиње да служи само на два богослужбена мјеста – капела у Амстердаму и римокатоличка капела у Ротердаму у којима се служи сваке друге недеље наизменично. А 1990. због болести оца Јанка привремено се обустављају службе у Ротердаму и капела у Амстердаму постаје једино богослужбено мјесто у Холандији.
Од 1. септембра 1992. оца Јанка замјењује о. Дојчило Влајковић. О Дојчило, поред Амстердама, поново почиње служити у Ротердаму, Најмехену и Хенгелу. У периоду његовог боравка, поред духовног и организационог развоја, доста се радило и на прикупљању и слању хуманитарне помоћи нашем страдалном народу за вријеме рата а и касније. Обилажени су хашки осуђеници, основано Коло Српских Сестара „Мајка Југовића“, купљена је црква у Емену, итд. Тих година и у самој епархији дошло је до реорганизације. Ради лакшег вођења и упарављања огромним простором тадашње Европе од Западноевропске основано је пар епархија. Тако је одлуком САС СПЦ 31. маја 1994. године основана, да тако кажемо, „нова“ Епархија западноевропска са сједиштем у Паризу и територијама које данас покрива.
Почетком 1997. године долази до догађаја који ће умногоме утицати на развој наше парохије. Од 1. јануара поменуте године више није било могућности да се користи богослужбени простор Цркве Светог Николе а нареде године, епископском одлуком, постојећа парохија Светог Николе која је тада обухватала читаву Холандију подјељена је на двије парохије:
1) Парохија Светог Николе-Амстердам
2) Парохија Свете Тројице-Ротердам
Од 29. фебруара 2000. године, умјесто оца Дојчила на мјесто пароха амстердамског привремено долази о. Велизар Ракић који због многобројних обавеза у Бриселу није редовно служио у Амстердаму већ га је мјењао свештеник Јаков Марковић из Париза (касније парох бриселски).
Било је то вријеме када су службе биле поприлично нередовне јер се услед слабе финансијске ситуације која је настала одвајањем Ротердама те плаћањем већих закупа за изнајмљивање богослужбеног простора, није могло ријешити питање сталног свештеника. Пошто није било сталног мјеста богослужења, служило се гдје су то могућности дозвољавале. Тих година, можемо слободно рећи, Амстердам је био кофер парохија.
Отац Никола Тодоровић, прота Воја Билбија само су неки од свештеника који су били пастири ове парохије али стицајем околности нису се пуно задржали ту. А када год није било свештеника, увијек би ту био онај коме ова парохија много дугује, бар када њен богослужбени живот у питању-стари и добри отац Велизар.
Упоредо са рјешавањем питања сталног пароха, вјерни народ и Управа парохије коначно су успјели да ријеше питање богослужбеног мјеста. У Зандаму, граду који се сјеверозападно граничи са Амстердамом, нађена протестантска црква која је одговарала потребама нашег вјерног народа. Вољом Божијом и добронамјерношћу протестаната уговор је коначно потписан 3. новембра 2005. године.
Након куповине храма, парохија је покушавала да доведе и сталног свештеника али сутуација је бивала иста. Дођу, кратко се задрже и оду. О. Душан Стефановић; затим о. Душко Спасојевић које је кратко опслуживао парохију да био опет за пароха амстердамског био постављен о. Велизар Ракић.
На Лучиндан 2009. за пароха амстердамског долази о. Душан Ердељ. За вријеме службовања оца Душана Ердеља на парохији, доњи дио цркве и олтар су фрескописани што је знатно промијенило амбијент у самој цркви, урађене су иконе на иконостасу и постављен је крст на цркву 2013. године. Такође, доста хуманитарне помоћи је прикупљено и послато у матицу приликом поплава 2014. године.
Оно што је такође вриједно помена је, да је у овом периоду с времена на вријеме, тада као јеромонах, на свом архипастирском путу, своје молитве Богу узносио и на Престолу овог храма Литургију служио наш епископ Јустин.
Умјесто оца Душана, од 24. јануара 2016. дужност пароха амстердамског преузима јеромонах Сава Мирић. За вријеме оца Саве извршен је репрограм отплате храма који би, Боже здравља требао да се заврши 30. јуна 2024. године, дјелимично је поправљена кровна конструкција на цркви и изнад мале сале, итд.
Након о. Доналда Покрајца, о. Марка Дабића, покушаја да се доведе о. Вук Милишић за сталног пароха јер о.Сава, због својих обавеза у матици није могао константно да буде присутан ту, марта 2018. године стичу се услови да за пароха амстердамског дође о. Ненад Илић.
Нећемо пуно погријешити ако кажемо да парохија по први пут добија сталног свештеника у пуном смислу. Дакле, некога коће константно бити доступан вјерном народу и најбоље познавати како парохија функционише. Свештеник је увијек ту-присутан на самој парохији. Организује се још већи број ванбогослужбених активности а број вјерног народа на богослужењима се повећава. Преуређене су сале у парохијском центру, урађена нова кухиња у малој сали, поправљена је столарија и предулаз у парохијски центар, са радом је опет почела српска школа, итд. Сав тај развој на жалост, прекинула је епидемија корона грипа када долази до скоро потпуног застоја на парохији (као и свугдје) али, слава Богу, парохијски живот је поново печео да бива какав је и био прије тога.
У међувремену се упкојио епископ Лука а његов пастирски рад у вођењу епархијом али и овом парохијом наставља епископ Јустин. Од 1. фебруара 2023. године отац Ненад одлази у пензију а епископским актом од 24. јануара ове године на његово мјесто долази о. Душан Вучић које је тренутни парох амстердамски.
У овој краткој историји, сем имена епископа и свештеника друга нису помињана. А зашто? Зато што не би било лијепо да се неко истиче јер само Господ драги зна ко је, колико и на који начин доприносио овој парохији. И данас, када већ имамо трећу генерацију која посјећује овај храм, Господ не престаје да шаље људе који ову Цркву помажу на разне начине. Као прва холандска парохија, може бити поносна што је “родила” сина који је израстао тако да је данас спреман да он помогне њој када год треба-Ротердам, што је дала ћерку Најмехен која је родила многу дјецу (Ден Бош, Бреда, Ајндховен), сина са прелијепим домом-Емен. Утрехт који расте и једног витког и самосталног човјека. И дабогда да се овај низ у будућности настави.
И ту смо драга браћо и сестре гдје смо. Да ли је могло горе нећемо никада сазнати а да је могло боље – сигурно јесте. Сигурно је и то да треба да учимо на властитим грешкама, да се сложимо прије свега, оставимо на прагу ове парохије властите интересе и све оно што је негативно и не служи добру цркве. Не можемо сви бити исти али можемо да не урушавмо оно што су нам Господ и Свети Никола дали. Немамо право на то и што је још важније, немамо благослова за то. Често се питајући зашто је ова парохија понекад ишла странпутицама и долазила до тога да се у њој Литургија нередовно служи долазио сам углавном до једног одговора-зато што су се тада радиле и дешавале ствари за које није било благослова Епископа односно Цркве те су на тај начин биле против воље Божије. А Господ не да да се скрнави Дом Божији и онда опомиње на разне начине. У овај храм свако је добродошао а да се брине о њему само онај који ће га са благословом Цркве чувати и пазити више од свог дома јер ово је Дом Божији.
Све више, окружени системима поремећених вриједности, када видимо ову дјечицу колико се труде, како се овај храм обнавља, прије свега духовно, када се добри људи сложе, не можете а да не осјетите да се не налазите у једној оази мира. А увијек је боље бити у миру него у праву. Много је људи којима треба дати шансу да се уграде и постану дио историје ове парохије да би она била боља и показала сав свој потенцијал. А да ли ће то бити, то зависи од Вас драги парохијани и зато, помолимо се на крају нашем заштитинику Св. Николи и Путовођи Господу. Нешто слично ће одпјевати и наша дјечица убрзо:
И сада у ова времена тешка
буди нам пастир и моли се за нас
да растемо скромни, храбри и верни,
да обновимо овај наш стари храм.
да будемо твоји довека сестра и брат,
Светог Саве потомак:
да кад порастемо будемо ми
Светог Ђорђа достојани!
Мој Господе,
ову парохију чуваћу ја!
то му реци сад,
Свети Никола.
Кратка историја парохије гледана очима садашњег свештеника
(о. Душана Вучића)
