Видовдан у Амстердаму

Човече,

ти који Српским земљама ходиш,

ма ко да си, ма шта да си, странац или

овдашњи,

кад дођеш на поље ово, које се Косово зове…

(натпис на Газиместану)

 

Ми сада ходимо неким другим земљама али завичај, поготово у ово доба, зове више него икад. Главе су нам “већ доле” али ту је Видовдан, Косово?А Косово не зове. Оно као наш духовни завичај и дио нашег идентитета је наша обавеза.

 

И тако је било ове године у Амстердаму.

Божијом вољом и трудом наших парохијана сјетисмо се још једном Милоша, Косова, ХРИСТА и Лазаревог завјета Њему.

 

Све је почело уочи Видовдана са предавањем архимандрита Василија Костића. Човјек који непрестано позива на радост Васкрсења коју Христос доноси са собом то је чинио и овај пут. Учећи нас како треба да Господа ставимо у своја срца остављајући бриге овога свијета нашој заједници је донио много среће и осмјеха а отјерао тежину коју данашња брзина живота доноси са собом.

 

На сам Видовдан, оно најљепше, прво Литургија а онда помен Светом кнезу Лазару и свим српским јунацима од Косова до данас. Свим онима који за сваки педаљ земље наше дадоше животе своје. Та њихова витешка смрт можда најбоље показује да је на Косову а касније и у сваком другом боју Србин са Христом побједио једном за свагда. Да је изгубио не би нас било а овако…Амстердам је само један од мноштва градова свијета гдје Лазарев завјет покушавамо да усадимо у срца наша. Остатак времена протекао је у припремама за недељу-дан Васкрења и видовданску приредбу.

 

А недеља к’о недеља, сва радошћу и сунцем обасјана. Богат програм који су наши парохијани спремили заиста је на моменте тражио од нас да се запитамо и другим очима погледамо оно што други не виде: ко смо; гдје смо; куда и како треба да ходимо да Лазара и див јунаке достојно наслиједнимо; да Косово сачувамо.

 

Осјетивиши то, наши најмлађи су рекли ко су – дјеца неба, захвљајући се Богу на свему што им је дао. Јечала је гора док је Бога молила мајка девет Југовића. Јефимија је по ко зна који пут као Дјева везак везла у похвално слово кнезу Лазару да моли Господа за род српски.

Засјале су опет на трен Симонидине лијепе очи док је гледала Грачаницу од камена како се на небо почела пети да украси небеску Србију.

 

Слава ти и хвала Господе што си увијек ту а поготово у ове чудесне и велике дане за наш род. Када се кроз пјесму и поезију сјећамо Косова и свих оних који су до данас сачували Завјет. И када није битно колико смо далеко од отаџбине. Јер гдје год били знамо да су онамо, ‘намо, за брдима оним зелени гајеви, ријеке и једно поље који нам смисао живота даше. Јер знамо да је тамо Косово које је увијек било и остаће срце наше.