Помаже Бог
Срећан нам Велики, Светлоносни празник Видовдански
Светлост је територија којој сваки словесан човек, свако животом озарено биће путује у сусрет и на којој жели да се настани. У сноповима светлости је рађање, радост, победа над овоземаљским бригама и мукама, у светлости се огледа сав смисао наших дарова, подвига, нашег рада, наших породица и ближњих. У светлости налазимо предах од путовања, странствовања, од народски речено аргатовања, од многобројних сусрета са световима разним и испуњавања несагледиво компликованих захтева којим нас ти светови условљавају и стандардизују.
Али живот, као највећи дар и милост од Господа, је истовремено и тежак посао, како је то говорио преподобни Ава Јустин Ђелијски. Народне изреке, кроз искуства народа говоре да није живот исто што и преко поља прећи, да је кућни праг највиша планина до чијег врха није лако доћи, да су дани зли, од многих невоља саткани, да нам свет није дом, али да у Дану Васкрсења, у Недељу, треба предахнути и све своје мисли и енергију посветити Господу и заблагодарити на свему што нам је дао и чиме нас је укрепио.
Да, недеља је празник светлости, Дан избављења и победе живота над смрћу, Дан кад се Васкрсењем Сина Божијег отворио хоризонт радости који је растерао сву таму, све завесе од бола подеране уклонио са позорнице победе, сво камење и сумпоровите отрове сместио у ад, у таму непрозирну.
Светлошћу Васкрсења човеку на земљи је враћен вид, способност да види светлост, да је разуме, да јој се без речи радује и да њоме сагледа Видов Дан, Дан међаш, дан који је разграничио живот од смрти.
Многи народи Старога света веровали су у светлост, посвећивали јој своје градове ишав у сусрет Сину Божијем Исусу Христу, чије ће страдање и васкрсење отворити хоризонт Новога света, испуњење свих снова Старога света и љубављу која свему превасходи, озарити радост Новога свитања, Нове светлости, Нове Твари.
Константионопољ и његов централни храм Света Софија је готово хиљаду година православним хришћанима био центар светлости, и на земљи реализована, разумљива, видом и слухом обгрљена њихова радост и њихова утеха. Многи народи, а међу њима и ми Срби окренули смо лице и срце своје том граду и његовом храму и уза све потмулости и ударе, остали загледани у Константинопољ, у Цариград, у Свету Софију све до данас. Том љубављу натопљени подизали смо храмове, задужбине, створили државу, подигли градове у којима и данас живимо и старамо се, многоликим дивљаштвом ометани и саплитани, да и њих и нас не постидимо пред сенима предака и јутрењима потомака.
Но, у временима земаљским нема много мира нити предаха. Тама не мирује, она се из прикрајка, потмуло оглашава и алаво храни даровима светлости. Из дубина Азије, из склупчаног завежљаја средњега века, покренуло се једно племе које ће освајати територије, палити раскош материје и духа света Цариградског и православног, крећући се из центра светлости, ка западу, ка заласку сунца, ломећи све пред собом.
На том путу и биткама сталним, српски народ се на Косову пољу са својим Светлим Кнезом Лазаром супродставио тој силовитој армади која је на плену и од плена живела, мало кад вољна да поштеди и не попали све на шта је наилазила. Лазарева глава попут главе Светог Јована Крститеља, усековањем у вечности прослављена, просветлила је будуће векове, и из Видовог дана, не само Србима, проследила светлост њоме узвишену.
Светлошћу умивен и просвећен Париз је разумео глас и вест одаслату са Косова поља. Он ју је звонима огласио и оглашавао, величајући победу светлости над тамом, Васкрсења над Усекованијем.
То силовито племе, које је палило све пред собом, покренуло је и многе сеобе народа, променило је микро и макру структуру духовних обзорја и територија, потискујући мирис тамјана задахом гарежи и смрти, лепоту и дозивања звона и напева протеривало халакањем и аскерским зурлањем.
Српске земље и народ, повијајући се пред метеорским ударима оријенталних формација, тражили су спас у сеобама, настављајући живот у вери православној али обремењени многим наметима и узусима нових средина, најчешће иноверних, које су биле веома сложене, потмуле, не ретко тешке, ако не и теже од оних којима их је угњетавао и растакао исламизовано-аскерски свет оријенталне структуре.
Велико зло које се на Косову пољу силовито пројавило и битком огласило крајем 14. века, није прошло. Косовски бој није до овога часа завршен. Тами се чини да је тријумфовала, или да само што није. Тама се тамним веловима заоденула и тако се и данас заодева, верујући да ће нови-стари планови и савези, нове-старе позиције моћи, напокон покорити и понизити светлост. Комплетна и већ уморна од окаснелог сагледавања и доказивања, привидно покретљива јер се не понавља на исти начин, историја ипак болује од болести која се зове тама и не увидевши при том силину аргумената које јој нуди животодајна светлост, постаје невољни саучесник таме.
Срби су народ Светлости, уредности, племените храбрости, народ бистрога ума и духа, народ православни, народ увек зрео и способан да своју традицију, жртве и подвиге принесе на олтар нових домашаја просвећенога дневнога живота али и високих зона науке и уметности.
За Србе и Српски народ, Париз је био а надам се да то може да буде и у новим временима, дом земаљске али и духовне, небеске светлости, одани савезник врхунских мајстора многих заната, сликара, писаца, музичара, дипломата, истинских корифеја академских вештина и врлина.
Живећи и радећи у Паризу лековито би било да се сваки Србин одева молитвом, мишљу, искуством Светога Саве, Његовим сложеним атласом земаљског кретања, Његовим дахом који је у Жичи, Студеници, на Ибру формиран, а Светом Гором и Атосом, Његовим домом на Врачару, у Светлоносне врхове одаслат.
Свети Сава нам је оставио тихи, кроз молитвени шапат изговорени завет, да не странствујемо предуго, да не остављамо сву своју снагу у земљама далеким и световима иним, већ да здрави и умни, искусни, земаљским добрима намирени, братском љубављу опточени, загрлимо Сербију, која нас, иако сложена и тајновита, великим мукама искушавана, али Видовданском светлошћу умивена, жељно ишчекује.
О Видовдану 2026.године
академик Светислав Божић
