„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?“ Речи су Стефана Немање које је упутио свом сину Светом Сави, али су речи упућене и свима нама, Србима, ма где били. Начин да сачувамо свој језик трајао је кроз радионицу калиграфије дуже време да би у периоду од 8-15. фебруара у Дижону били презентовани завршни радови у Парохији Васрксења Христовог. Пројекат који је финансирала Управа за сарадњу са дијаспором успешно је заокружен изложбом која је постављена 15.фебуара у простору Парохије.
Од пролећа ученици српске допунске школе имали су прилику да се, најпре кроз неколико презентација и кратких филимова упознају са развојем српског језика. Пратили су пут развоја писма, ћирилице, реформи које су се десиле и на који начин смо дошли до слова која користимо данас. Радионице је водио Отац Петар Петрић који у низу знања која поседује, јесте и одлични познавалац уметности, јер је дипломирани професор зидног сликарства. Деци која живе у дијаспори учење ћирлице јесте изазов, а на овај начин осим савладавање ћирилице дата је и једна нова димензија, а то је да су сви полазници кроз радионице могли да открију своју креативности. Врло брзо су децу подржали и одрасли. Сусрет разних генерација донео је обиље радости, док су се на папирима попут оних старих низала украсна слова ћирилице.
Посебно свечано и лепо било је на завршној изложби где су представљени радови свих учесника и уручене похвалнице. Председник Парохије, господин Милован Крстић поздравио је све присутне, а затим је Отац Петар позвао сваког уметника како би му одао признање за показану љубав и посвећеност приликом израде завршног рада. Научили су полазници да сликају вињете, обичан папир претварају у свитак, пишу обла, мека, чудесна слова ћирилице, стварају свој стил и на тај начин чувају једно од наших највреднијих знамења. Посебно се својим радом, кроз ове радионице истакла госпођа Василија Милошевић која је израдила најрепрезентативније радове. Ентузијазам и посвећености показале су и старије генерације, а заслужену похвалу и велики аплауз добиле су госпође Јаворка Вујић и Биљана Пантић. Увек најлепши украс јесу они који су најмлађи, а који су овом послу присутпили врло озбиљно. Валентина, Габријела, Матеја, Душан, Ивана, Соња, Софија, Јанко својим радовима задивили су све присутне и показали ванредну посвећеност, али и посебну лепоту у писању ћирилице. Избор лепих мисли, хришћанских порука и молитви, мудрих савета нашега народа који се нашао на радовима полазника био је препун љубави и доброте, оног за чим свако срце жуди. Пишући ове мисли та љубав се умножавала. Посебна пажња посвећена је младом Јанку Крстићу који уз подршку својих родитеља Слађане и Јордана сигурно и храбро корача достојанствено, поносећи се својим пореколом. Он је као ученик допунске школе Министарства просвете награђен на литерарном конкурсу за свој литерарни рад Зашто волим Србију поводом 135 година од оснивања прве српске школе и цркве ван територије Краљевине Србије.
Учење о појму калиграфије, њеном пореклу, историји и значају кроз време донела је илустоване примере полазнка и указалао на значај ћирлице, али и на жељу и потребу свих присутних да се овакав вид креативног очувања ћирлице настави. И као што је давно Вук Караџић казао из искуства свога народа : „Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумјевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада.“ Ово је био начин путем кога је српско становништво у Дижону сведочило важност ћирилице за очување националног индентитета ван граница Србије.
