На Видовдан 28. јуна 2025. године у препуној сали саборне цркве Светог Саве у Паризу одржана је, са благословом Епископа париског и западноевропског Господина Јустина, друга по реду Видовданска академија Епархије западноевропске.
Та страшна и величанствена реч – КОСОВО, није само део територије, нека удаљена апстракција или сећање на одређени историјски догађај. Није само појам кога се присетимо једном годишње, од Видовдана до Видовдана.
Косово и Метохија је чувар и сведок нашег постојања и идентитета. Косово је сваки наш тренутак, борба сваког појединца и заједничка борба целог српско народа. Косовском етиком се васпитавају деца и умудрују одрасли. Косовом се живи!
Надахнути овим идеалима млади Људи при парохији Светог Саве у Паризу организовали су, са благословом Епископа Јустина, Видовданску академију која је окупила Србе из Париза и околине, а свечана сала Саборне Цркве је била мала да прими све заинтересоване.
Својим присуством вече су увеличали: амбасадорка Републике Србије у Паризу, Госпођа Ана Хрустановић, Министар саветник и заменица амбасадорке Републике Србије, Госпођа Весна Филиповић-Николић, изасланик одбране Републике Србије, пуковник Томислав Ћирић, В.Д. директорка српског културног центра у Паризу Госпођа Марија Несторовић, Госпођа Марија Праизовић координатор српске допунске школе Министарства просвете Републике Србије за Француску, Италију и на Малти, Господин Владимир Ђокић представник Министарства просвете Републике Србије, као и многобројни представници културно-уметничких друштава и српских асоцијација које постоје и раде у Паризу и околини.
Видовданску беседу је произнео проф. Др Господин Љубомир Михајловић, преводилац, интелектуални радник и дугогодишњи председник Парохије Светог Саве у Паризу.
Присутни су имали прилику да чују стихове песме Наслеђе Милана Ракића (у извођењу Стевана Бакића), која нам говори да крв предака наших, мученика и јунака који су умирали ћутке на страшном кољу и данас у нама тече. Кроз стихове песме О пореклу Десанке Максимовић (у извођењу Милице Кљајић) присутни су чули да морамо да памтимо и знамо ко смо, јер имамо светитеља за оца и деда, и да смо са свецима и краљевима у сродству. Кроз танани глас најмлађих парохијана (полазника српске допунске школе при парохији Светог Саве у Паризу) чули смо да је домовина спона којом нас живот за себе спаја, топлина мајчинског загрљаја и сви наши снови (Домовина Душана Васиљева). Уз стихове песме Србија Оскара Давича (у извођењу Теодоре Јездић и Милоша Јанковског), сви су заједно усклинули мајци Србији ” ој, Србијо међу песмама, међу стадима, ој, Србијо, песмо међу народима!”.
Епархијски хор Светог Симеона Мироточивог под маестралним дириговањем Госпође Марије Ракићевић је програм обогатио изванредним извођењем ”Оче наш” Николаја Кедрова и државне химне ”Боже правде” као и песама: ”Ово је Србија” и ”Завет Косова”.
Народни гуслар (Марко Матић) нам је, певајући стихове уз гусле, поручио: Браћо Срби сви у коло једно, најјачи смо када смо заједно!
Имали смо прилику да чујемо и Игора Илића који нам је уз гитару отпевао песму Симонида и етно песме ‘Ајде слушај, слушај.
Програм су водили Јелена Јокић и Никола Стојановић.
На крају свечаности присутнима се као домаћин обратио и Епископ Јустин, који се захвалио представницима дипломатског кора на присуству и свима присутнима и изразио своју велику захвалност и благодарност идејном креатору и режисеру Видовданске академије Господину Марку Матићу, као и свим учесницима који су издвојили своје време и уложили велики труд припремајући овај програм који никога од присутних није оставио равнодушним и без бујице осећања и пробуђених мисли које су понели са собом.
Порука вечери је била јасно изречена!
Косовска битка се никада није завршила. Она је наставила да пламти у срцима свих који су се осећали сродним са Србима међу три Мораве. Цео наш народ, расељаван и протериван са својих огњишта, наставио је да бије своју одавно започету битку, битку за истину, идентитет и право на постојање: мачем, пером и песмом, струнама гусала и свиралом, сањајући да се врати на своје огњиште. Знао је да једино што може тамо да га врати и да сачува наше Косово и Метохију јесте друга најскупља српска реч, коју нови нараштаји треба да завреде својом обновом идеала и вере. Та реч треба да зазвони у сваком српском бићу и одјекује кроз векове – СЛОГА!
Н.С.
