Начињени су први правни кораци да Здравствено саветовалиште Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке прерасте у први црквени дом здравља Да се изабере болеснима ћелија која је по изгледу добро успела болница, и постеље поставити болеснима за лежање и одмор и работника им дати како би им помагао у свему – тим речима је још 1208. године утемељен рад прве болнице на територији Србије. Исписао их је Свети Сава и део су Студеничког типика, написаног за истоимени манастир у којем је основана прва српска болница. У наше време, има оних којима је медицина постала религија, има и оних за које је она уносан бизнис, али и настављача дела Светог Саве, оних који држе до његовог упозорења, такође из Студеничког типика:, „Не волимо да икога са врата наших празног отпустите”. Тако у Верском добротворном старатељству (ВДС) Архиепископије београдско-карловачке од поновног оснивања 1996. до данас хране и облаче, дарују и теше, саветују и лече сиромашне, социјално угрожене, болесне, људе без адресе, без здравствене књижице, оне којима је подршка и утеха потребна. У згради у Француској 31 у Београду тим лекара добровољаца из Здравственог саветовалишта већ 26 година несебично дарују своје време, знање и искуство одазивајући се позиву своје цркве и оном сопственом, професионалном и хришћанском. Корисници старатељства и они који имају потребу за лекарским прегледом, а немају могућности да га обаве у државним здравственим установама или желе да се посаветују са докторима који волонтирају у хуманитарној организацији српске цркве, прегледе заказују телефоном, с тим што свакога дана у старатељству дежура један лекар, објашњава нам ђакон Бранислав Јоцић из Верског добротворног старатељства. На челу саветовалишта од 2018. је др Чедо Миљевић, који обави и више од 30 прегледа месечно. – Различити специјалисти раде са нашим корисницима, кардиолози, епилептолози, неуропсихијатри, офталмолози, педијатри, логопеди, психолози, психотерапеути, интернисти… Око 20 лекара чини здравствену секцију, али ако се укаже потреба за још неким специјалистом, најчешће наши доктори позову неког од својих колега и они се увек одазову. Имали смо и лекаре који су овде волонтирали више од 15 година, попут чувеног доктора Богдана Златара, кога смо недавно испратили код Господа, а чији син др Милан Златар и данас сарађује са нама – каже ђакон Бранислав Јоцић. Он додаје да је потреба за лекарима велика, нарочито за термине код неуропсихијатра, психолога и психотерапеута. – Живимо у таквом времену да су те специјалности најпотребније, људима треба простор за разговор, да их неко саслуша, да с неким попричају. Ту су др Чедо Миљевић, наш уважени неуропсихијатар, психијатар Снежана Миљевић, психотерапеут Бојана Вулетић, који ту редовно дежурају и чији су термини увек заузети – прича нам Јоцић. Идеја да здравствено саветовалиште прерасте у малу поликлинику постоји већ дуго година, а недавно је учињен конкретан корак ка успостављању првог црквеног дома здравља када су викарни епископ хвостански Јустин, координатор хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке, и др Милан Динић, директор приватног Дома здравља „Визим” и председник Лекарске коморе Србије, потписали споразум о пословно-техничкој сарадњи. Црква није могла према закону да самостално региструје ту врсту делатности, па је уз помоћ и добру вољу надлежних из Министарства здравља, пре свега државног секретара др Радисава Шћепановића, пронађено одговарајуће правно решење, објашњава за „Политику” владика Јустин. – Ми смо регистровани као једно одељење приватног дома здравља, али наступамо самостално јер није било законских услова да се та регистрација обави другачије. Процедура је у току, очекујемо да амбуланта буде регистрована, да добијемо покриће и пред законом и пред државом за ту заиста узвишену делатност коју црква обавља и коју је вазда и обављала. Јер то није ништа ново. До 11. века у Византији све болнице је водила црква, као што је касније и наш Свети Сава оснивао прве болнице и амбуланте. Црква је болница духовна, али људи смо који имамо и тело, у свету живимо, па смо и у том смислу ангажовани. Већ имамо опрему за комплетну стоматолошку ординацију, а добили смо и ултразвучни апарат. Осим прегледа у амбуланти, лекари ће моћи да издају рецепте, све наравно бесплатно и без обзира на веру, боју коже. Сви којима је било који вид такве помоћи потребан, а немају други начин да до ње дођу, помоћи ћемо им у Француској 31 према нашим могућностима, које ће се, надамо се, и унапређивати – каже владика Јустин. Он додаје да ВДС већ има тим лекара, али да има још много оних спремних да помогну и да је потребан систем који ће им омогућити да остваре своје племените намере. – Ово је позив и другим људима да се укључе у милосрдне активности, не само у рад ВДС-а, него да развију емпатију једни према другима, да имамо осећај да око нас има људи који су гладни, жедни, боси, наги – наводи владика Јустин. Ако хоћемо да живимо и сведочимо хришћански етос то је управо начин: кроз помоћ ближњем, истиче епископ хвостански. Да никога са својих врата празног не отпустимо. Преузето са Политика

Повици „Достојан!“, „Аксиос!“ и оглашавање звона Светосавског храма на Врачару означили су јуче да је Свети архијерејски сабор СПЦ и званично добио још једног члана. Патријарх српски Порфирије (Перић) рукоположио је викарног епископа Јустина (Јеремића), једног од тројице својих нових помоћника. Са „наслеђеним“ викаром ремезијанским Стефаном (Шарићем) има их укупно четворицу, а „злобни“ црквени језици већ спекулишу да ће им поглавар СПЦ поделити задужења у Архиепископији београдско-карловачкој да би могао да се посвети црквеној дипломатији и путовањима. Како год, патријарх Порфирије је, предајући пастирско жезло владици Јустину, рекао да ће до даљег у Београду са браћом викарима делити бригу и обавезу према народу у Архиепископији. Посебно му је „ставио на срце“ служење свете литургије, која треба да буде темељ сваког живота и епископског рада као брана од оних који би да „Цркву Христову праве по својој слици и прилици, користе је за политичке и политикантске интересе, постављају у политике границе, контролишу, злоупотребљавају“. Владика Јустин у приступној беседи потврдио је да ће као и до сада у средиште његове духовне и пастирске мисије бити литургија и евхаристија, обавезавши се пред двадесетак српских архијереја и верницима да ће испуњавати све викарске дужности држећи се предања светих апостола. „Цена љубави је жртва, говорио је свети владика Николај жички и охридски. Данас цену те љубави најскупље плаћа наш народ на КиМ и ја као онај који ће носити древну титулу епископа хвостанских дужан сам да се више и усрдније него до сада молим за наше Косово“, рекао је владика Јустин и најавио да би, уз неопходне благослове и сагласности, желео да више буде са српским народом у јужној покрајини. Владика Јустин (1982) родом је из Руме, где је завршио основну школу. Као најбољи богослов у генерацији 2002. се после Карловачке богословије уписао на Московску духовну академију. На четвртој години студија постављен за наставника богослужбене праксе у Покровском храму Академије, а као најбољи инострани студент добио је посебну стипендију из Фонда поглавара Руске православне цркве. По повратку из Москве 2006, радио је на обнови запустелог манастира Старо Хопово на Фрушкој гори. Две године касније Синод га је упутио на постдипломске студије у Атини, из које је прешао на службу у Епархију западноевропску, где је последњих десетак година био парох у Паризу, Лиону и Дижону. Говори руски, грчки и француски језик, са којих преводи литургијске текстове, а написао је Службу светом преподобномученику Рафаилу Шишатовачком. За викарског епископа хвостанског избран је на мајском Сабору. Владика Јустин се за све што је до сада постигао на свом монашком путу захвалио родитељима од којих је „научио да живот борба у трпљењу и нади“, владикама сремском Василију и западноевропском Луки, као и свом духовом оцу епископу зворничко-тузланском Фотију (Сладојевићу). Преузето са Данас

ЗАГРЕБ – Васкршњу литургију у Загребу данас је служио епископ хвостански Јустин, викарни епископ Његове светости патријарха Порфирија, који је у бесједи позвао на молитву за мир и заустављање сукоба у Украјини. Викарни епископ пренио је бројним вјерницима васкршње честитке патријарха Порфирија, као и жеље за здравље, мир у свијету и напредак сваког појединца и заједнице. “Живимо у тешка времена кад овај живот сагледавамо једино из перспективе смрти, што значи да се свако затвара у себе, постане себичан и жели да што више ужива у овоме животу, мислећи да је то једина дестинација нашега одстојања”, рекао је епископ Јустин у бесједи. Он је истакао да овај свијет, који живимо има доста патње, зла и таме, болести и ратова, али да ипак Бог нешто добро види у овом свијету, а то је човјек. “Када кажемо да вјерујемо у Христа, ми вјерујемо и у Бога и у човјека, и иако нас живот увјерава другачије, ми хршћани смо дужни да стекнемо радосну перспективу Васкрсења Христовог”, рекао је владика. На литургији је прочитана васкршња посланица патријарха српског Порфирија, који је до 18. фебруара 2021. седам година водио Митрополију загребачко-љубљанску. Свечана Васкршња литургија служена је у капели Светог Саве у Загребу, због радова на обнови Саборног храма Преображења Господњег у центру града, пренијели су хрватски медији. Преузето са Глас Црпске

Викарни Епископ Јустин – Свакодневно се сусрећемо са великим бројем поремећених породичних односа БРАК са насиљем није никаква „Божја воља“. Свако људско биће створено је по икони Божјој. То значи да воља Божја јесте да људи буду слободни, да развијају своје потенцијале као непоновљива бића, као и да се ослобађају осећања срамоте у вези са тим. Породично насиље, које у злокобним таласима запљускује наше друштво, а у коме углавном страдају жене, овако посматра викарни епископ хвостански Јустин, координатор хуманитарних активности Архиепископије београдско-карловачке. На основу искуства стеченог у Саветовалишту за породицу, брак и васпитање – једној од секција Верског добротворног старатељства (ВДС), владика, у интервјуу за „Новости“, каже да је економска зависност жена један од кључних фактора пасивизације жртава и њиховог прихватања туробне реалности, али и подвлачи да би и Црква са осталим факторима друштва требало да преузме већу улогу у спречавању насиља. Да ли се Верском добротворном старатељству јављају жене које су жртве породичног насиља? Траже ли помоћ и како Црква може да им помогне? – ВДС се свакодневно сусреће са великим бројем различитих поремећених породичних односа. На челу саветовалишта од 1996.године налази се др Милијана Савић, која је велико искуство стекла ангажовањем у рату у Босни и Херцеговини, где је са хуманитарном организацијом „Помоћ породици“ помогла многим женама које су доживеле различите трауме. Често нам долазе жене које трпе насиље, и трудимо се да чујемо њихове проблеме и пружимо им утеху. Некада им је потребно само да их неко саслуша, охрабри и пружи им наду. У таквим случајевима, подржавамо их да се ослободе осећаја кривице и срамоте, који се често намећу жртвама насиља. У каквом су односу брак, као света тајна, и насиље које у његовим оквирима понекад настаје и живи? – Примећујемо код побожних жена погрешну перцепцију да било каква мисао о проблемима у браку, па и могућности развода, представља срамоту и неуспех пред Богом, тј. да је „Богу угодно“ да жена трпи насиље у име „светиње брака“, чиме се такве особе закључавају у себе и не развијају сопствене снаге и могућности за излазак из зачараног круга насиља. Осећај срамоте игра велику улогу јер је везан пре свега за наше шватање себе самих, јер осећамо срамоту због онога што јесмо – што представља идентитетску кризу. Шта је из црквеног угла на вишем нивоу вредности – институција брака или односи унутар супружника и њихове деце? – Често се, а понекад и ми у Цркви то чинимо, наглашава значај институције, у овом случају брака, а притом заборављају живи људи који ту институцију чине. Управо из тих разлога односи унутар брака постају другоразредни у односу на установу брака „по себи.“ Таквим размишљањима се често аболирају насилници, јер се као светиња уздиже брачна заједница и њено одржавање на било који начин, без обзира на то што су односи унутар те заједнице неповратно разорени. Дужност свештеника јесте да артикулишу хришћанску истину, којом је оно освојило свет, а то јесте светост људског бића и живота. Другим речима, погрешна идеја о чувању брака кроз насиље над живим човеком јесте грех по себи. На нама у Цркви јесте велики задатак да ову парадигму истакнемо у први план, чиме ћемо мењати и друге ишоде у нашим посматрањима живота и хришћанства. Помаже ли у оваквим случајевима охрабрење и разговор жртве са духовником? – Примарно је да уопште и не дође до насиља у породици. Када већ постоји, онда је проблем свакако измакао контроли, а нарушени односи тешко могу да се врате у нормалу. Као и свакоме ко је претрпео страдање, разговор и свака утеха значе пуно, али у многим конкретним ситуацијама жртвама је потребно охрабрење да се супротставе насиљу. То не могу насиљем, већ уз помоћ љубави, подршке и пажње околине – заједнице или друштва. Да ли свештеници у храмовима довољно говоре о овом друштвеном проблему? – Наше искуство показује да се насиље готово увек дешава у оним породицама које не долазе у Цркву и не воде активан литургијски живот утемељен на развоју односа са Богом и људима окупљеним у литургијској заједници. Свештеници кроз тумачење јеванђеља више пута током године говоре о насиљу излажући став Цркве, али просто не могу да се обрате онима који нису присутни. Могу ли се свештеници, с обзиром на то да већина добро познаје своје парохијане, на неки начин укључити у превенцију породичног насиља, било кроз разговоре, било кроз алармирање институција? – Наравно да могу, а верујем да већина тако и чини. Свештенство има велики потенцијал зато што познаје своје парохијане, а то јесте добар оквир за њихово деловање. Већ дужи низ година постоји идеја о оснивању посебне породичне службе која би се у оквиру сваке парохије бавила овим проблемом. У Русији су оваква саветовалишта заживела још пре пуних 20 година и довела до решења многобројних породичних проблема, чак и повећања наталитета. Свештеник код нас на основу своје проницљивости може да предвиди које су то дисфункционалне породице и да им понуди помоћ. Али не треба очекивати велике помаке и чуда док се ослањамо на једног човека. Као што свештенство има одговорност за своју парохију, неопходно је и да се Црква институционално, у сарадњи са другим чиниоцима друштва, стара за свештенике, њихову обуку и непрекидно образовање на пољу пастирске бриге, у суочавању са конкретним проблемима њихове службе. Верујем да је то задатак пред нама како бисмо афирмисали парохије као нове ћелије друштва, у којима неће постојати толеранција за насиље. Да ли се, у оквиру часова веронауке, довољно разговара са децом о насиљу уопште и посебно над женама? – Мишљења сам да децу не треба затрпавати негативним сликама и примерима (има их и сувише свуда око нас) и да је у њиховом раном узрасту погрешно оптеретити их и овим проблемом. Имамо искуства да чак и децу која трпе насиље прича о насиљу додатно удаљава од осећаја сигурности и повратка у друштвене токове. Њих једино љубав, пажња и радосни осећај припадања заједници лечи на прави начин. Веронаука начелно има за циљ да надахњује и инспирише ђаке у вези са њиховим односом са другима и са Богом. Ти односи су засновани на поштовању и љубави, те искључују сваки облик насиља. Јер оправдање било које врсте насиља